Ako pogledaš sad, ako zaustaviš dah,
čućeš priču kojom postaje se jedan od nas.
Oko zemlje za dan, oko sveta za san,
čuješ zvuke drugih boja samo kada si san.
Kada svetlo i mrak se menja triput na dan,
kada nisi ni svestan ovih promena.
Ako osjećaš glav, iako mesec je mlad,
treća svena polazi u lovna grad
i glasno kaže la, la, la, la, la, la, la.
Mi letimo u noć,
ma dama ne treba voć,
sa pitalja što o tovo ne zovu i pomoć.
Mi ostajemo tu,
u prostoru,
mencami, lavinitom, nutramo u snu.
I svaki novi dan i opet nisi san,
na putu bez kraja traje zabava,
bolona dva po dva i srećna gomila,
vilenjaci skale i doskovskim očima opet kažu la,
la,
la,
la,
la,
la,
la.
Mi letimo u noć,
ma dama ne treba voć,
sa pitalja što o tovo ne zovu i pomoć.
Mi ostajemo tu,
u prostoru,
mencami, lavinitom, nutramo u snu.
Mi letimo u noć,
ma dama ne treba voć,
sa pitalja što o tovo ne zovu i pomoć.
Mi ostajemo tu,
u prostoru,
mencami, lavinitom,
nutramo u snu.
Mi
letimo u noć,
ma dama ne treba voć,
sa pitalja što o tovo ne zovu i pomoć.
Mi
ostajemo tu,
u prostoru, mencami, lavinitom, nutramo u snu.