забудьте текст.
Узо лудия будиш, чим я поглядаш, я губиш, очи гледноя.
Изо леденого гледала, препредена и сведена я, чекала.
Очима лутам далеко луде главе, с лица меког и некаем.
Као да я знала, колико сбирьки мемоара очакуем.
София ми не тражи да тражим, шта у общтеню има кода надзе?
О скитница са мале, пак боле да питам.
Дали сам у Софийном свету радовиден гост?
И дали у Софийном свету, можда, некад останем?
По темену ми хода неком другом, можда, звучи блесаво.
Между звездам след бездана на японским лепезама я плесала.
Или есте, или ние, дал се уше ширу крие, дале магия?
Трипут пету о пету да ми се саплете у загнилья.
София ми не тражи да тражим, шарене лажи ньой су вишне.
Трен по трен продже время и дале се питам.
Дали сам у Софийном свету само едан гост?
И дали у Софийном свету, понекад недостаем?
И из трена у трен тиговичем, а сам найголаснее, не?
Как в неком плесу, да се укопам у месту до ней.
И ако не зна, дал че мочи за чиме ночу, окрече се сунцу греть.
А чека ночь да продже, да са зором подже у Софийн свет.
София ми не тражи да тражим, она е пажлива позанима ньой.
Трен по трен продже время и дале се питам.
Дали сам у Софийном свету, само едан гост?
А у осталом, шта ми преостае?
Ако ньой нее битно, шта се джавола я питам.
Има ли у Софийном свету смисла то, што говорю?
И хоче ли София некад да отговорю?
СОФИЙНОЕ СВОБОДНОЕ
Корректор В.Сухиашвили