Дао ми је сладко зрно грожа,
реч јаке код судбожа,
па ме узе у наруће, мужко,
пукни срце ти за пев да пушко.
Собе ми се руње крсти,
увели му грешни прсти,
да Бог да му задње вило то,
у оба сео хаклео,
да још Левшу није срео,
ко би врагу узео за зло.
Певали ме прстеном од злата,
за мно му уђе и затвори врата,
нудио ми црпу и вечање,
обећање му дом радовање.
Стао ми је само наде зрачак,
па полете
слаког ома слачак,
ме узе у наруће, мужко,
пукни срце, моја згрела грушко.
Собе ми се руње крсти,
увели му грешни прсти,
да Бог да му задње вило то,
у оба сео хаклео,
да још Левшу није срео,
ко би врагу узео за зло.
Певали ме прстеном од злата,
за мно му уђе и затвори врата,
нудио ми црпу и вечање,
обећање му дом радовање.
Певали ме
прстеном од злата,
за мно
му уђе и затвори врата,
нудио ми црпу и вечање,
обећање му дом радовање.