Нима назад с овог пута,
пустин небон све док траје,
Моја звизда нека лута,
не разуми ништа више,
Само писму душа љуби и наводи рић док пише
Она себе лудо губи.
Потроши сам младост и душу и тило,
А све липо чаје било, чаје лудо срце снило,
У писми се збило.
Завладне су ночи
и грко је било,
Нека сконча ово тило, кај све липо чаје било,
Срце срцу се снило.
Потроши сам младост
и душу и тило.
Судбо моја ча ми даде,
да су стварни снови стари,
Један цвет у крило паде мојој сломљеној гитари,
И да неће мора да је ово срце часе дало,
Док ван свитрон писму шаје,
њему остали изчепало.
Потроши сам младост и душу и тило,
А све липо чаје било,
чаје лудо срце снило,
У писми се збило.
Завладне су ночи
и грко је било,
Нека сконча ово тило,
кај све липо чаје било,
Срце срцу се снило.
Потроши сам младост
и душу и тило.