Каже!
Чао!
Отко ти право да ме болом наградиш,
По моме срцу руже туге садиш,
Око јам закону то ме ни смудиш,
Кад све узимаш а ништа не нудиш.
Немаш ти права да ми снове уништиш,
На моме небу звезде наде гласиш,
Ниси ми ти ни зрно срече донijела,
Да би планину од мене понijела.
А признајем био сам код очи у слеп,
И није ми падало то на памет,
Да самном си само искористи,
Био сам луд од љубави.
Ниси ти неко спог ког ми вреди умрети,
Нити последју сузу у балу пустити,
Ниси ти жената што би руку пружила, Кад би ме
ранјеног на свом врагу видјела.
Немаш ти права да ми снове уништиш,
На моме небу звезде наде гласиш,
Око јам закону то ме ни смудиш,
Кад све узимаш а ништа не нудиш.
А признајем био сам код очи у слеп,
И није ми падало то на памет,
Да самном си само искористи,
Био сам луд од љубави.
Ниси ти неко спог ког ми вреди умрети,
Нити последју сузу у балу пустити,
Ниси ти жената што би руку пружила,
Кад би ме ранјеног на свом врагу видјела.
Ниси ти неко спог ког ми вреди умрети,
Нити последју сузу у балу пустити,
Ниси ти жената што би руку пружила,
Кад би ме ранјеног на свом врагу видјела.