Еј гусле моје, моје
живота дио,
кад сам прве звуке осјетио,
у души ми само горило,
најљепше су пјесме о јунаштву,
еј најружње озву и издајству.
Са вама се
може запљевати,
са вама се може заплакати,
шта је живота, шта је судбина,
шта је љубава, шта је отажмина.
Срце у јунака,
слобода му и отац,
мајка,
мили Боже, каква је то правда,
само Срби страда.
Османије проклети Германи,
србском роду заклети душмани,
веђу слове србе да покоре,
пролече код света оћеће,
и забеже по сарајму шеће.
На глави му азијацка капа,
око њега муслиманска клапа,
кад стигоше пред жами у стару,
сви
клетнуше и погеше главу,
заклињу се светоме ако,
еј да ће србе видјети у праку.
Најкасније до почетка зиме,
деведесети друге године,
помоче нам туђмани Германи,
издалека
брача муслимани.
Саћ под ово као и ранје,
формирају ханчар дивизије,
окупљају
усташе крвате,
еј дошло врјеме,
то
носе брате.
Поста јасно и
птици на грани,
Србин мора опе да се брани,
Ка паде стари свата Никола,
носеш вајрак са четири слова,
Србен плаве и бјеле боје,
башаш и гдје трава и стоје.
Гледаћ сане зелене бригаде,
шта од Срба сарај лије раде,
од горчине и душа га воли,
сам са собом под орахом збори,
мој орак урано зелени,
а ја ти се недавно жени.
Нема мира ни тебе ни мени,
от того ми нема доати,
Здесь нас у борбу позива,
да се шета што прије формира,
и
најбоје младиче,
што ће крабро врани твој ковиће.
И сва села око Сарајева,
што се покој свут по њима спрема,
земљо моја наста
туга твоја.
Сад се гасе фабрички димњаци,
своје школе
напуштају джаци,
мјесто пјесне,
кола и грања, пред домом се войска посројава,
устроју су стотине младића,
е из Грлице,
из Војковића.
Исти гоше крупачањи момци,
сви посташе српски добровольци,
устроју су најмладжи војници,
свога се прави милљеници.
прави милљеници.
Надимке и
Ноге подарише,
да о њима
пјесни криме пише,
и њоће нарашо веки бране,
срле меци ника шучо рале,
а не продже ни неделјата,
започеше
битка ратовања,
и ће с 2. априла Илиђа се у црно завила,
санчак љеријеш погазише,
Илиђанце мучки нападоше.
Сочуше
борци војковчани,
без
команде
јуришају сами,
видрако сидрске санчаклије,
и сањима друге осмалије,
Нитраљевска трас
руце чује,
а хаджичка чета поручује,
Илиђанце мучки нападоше.
Храбрица не сагори од среше,
предају се зелене беретке,
остављају оруже и метке,
Сати теку адани пролазе,
из Которца поруке долазе,
Врачо, срби наши војковчани,
грличани,
драги, крупачани,
Данју ночу ми немамо мира,
из населја проклетог бутмира,
Муслимани из Донје Которца,
лепршава обешања дају,
Место тога сваки дан пуцају,
метајиње све што живо крече,
Специјалци поруке примише,
транспортере своје упалише,
Звиждене цивили, кај муће, једна и срба,
И дрвећа из грана, јуришају два вјерна другара,
Да је било стати, па видјети,
како србина на бункере лети,
И скрб се пролипо зеленој трави,
тужу је свима, ника јави.
Погину нам рат који бориша, у сред битке
највећег јуриша,
Виће чена и свог транспортера,
брачо моја,
полачења нема,
Извуцимо веки ајбору,
макар овде
дочекали зод.
Една њерчена воли од ољева,
ни помаже,
нити тужно јечи,
Братски живопа,
увек му је пречи.
Специјалци
јуришу чинише,
и другове своје избавише,
Изгинуше јединци у мајке,
нито нука, нити лепте снајке,
Ој, срајиште,
ратиште несрекше,
Пуста голетне треба ти кише,
јунаци те крм љуна топише,
Живо даде перо и славиша,
еј, миро, момо, душко,
не бојеша.
Август мјесец жарко,
сунце грије,
каће нико ни надао није,
Грлице, фоче, сребренице,
на па доше српске јединице,
Војковиће и села Грлице,
поручује јука из Храснице,
Еј, Војковићи, биче, посластица.
Где погину унуће Муедо,
три
пута му дедо говорио,
Против Срба два пут се борио,
Оба пута рат је изгубио,
Па и овог
несретнога дана,
побише нам чету муслима,
Овој Срби не поносе и дико,
ратовати тако не зна нико.
Бране чвамо си своје огњиште,
осворица живот изгубише,
Овој Срби не поносе и дико,
ратовати тако не зна нико.
Комаданте, храбри, милораде,
други борци из друге бригаде,
Борба неће да потамне,
од Сарајва па до Сребренице,
Романије па до Белашнице,
Срно земљу, крљу на
то пише,
Листа и горо расти ружо цвјеће,
Од Слободе нема ништа веће,
Свјежа хумка на њој пише име,
Освети ме, сине!